Vraćala sam se večeras doma s posla, zadubljena u svoje svakodnevne misli. Razmišljala sam o tome što sam napravila na poslu, što mi je od taskova preostalo za sutra, koji mail ću prvo poslati ujutro kad dođem u ured. Bila sam ljuta na sebe jer sam si u teretani povećala brzinu trčanja i nakon 20 minuta se uspuhala toliko da sam morala prekinuti. Razmišljala sam o tom jednom dečku koji mi se sviđa, što sam mu rekla, što nisam, što sam mu trebala reć, a što možda nisam. Mučilo me i zašto moj najbolji prijatelj trenutno ne razgovara sa mnom i pravi se da ne postojim.
O svemu tome razmišljam svakodnevno, a današnji nije bio iznimka. Kroz šumu mojih misli probila se i misao da sam gladna pa sam se tako zaputila ugrabiti nešto na brzinu u Lidlu. Na ulazu u trgovinu zaustavila me mlada cura. Pošto u mom kvartu ima dosta cigana (pardon, Roma), navikla sam ih već ignorirati. Isto tako, ni na ovu curu nisam uopće obraćala pažnju, nego sam joj samo grubo odgovorila da nemam novaca. Na to se ona zaderala za mnom “Nije sve u novcu, teta. Jel bi mi mogli kupit nešto za jest?”
U tom trenutku sam zastala i pogledala ju. Nije bila Romkinja. Imala je možda jedno 15-16 godina, uredna, relativno pristojno obučena. Gledala me tako tužnim očima da joj nisam mogla reći ne. Pitala me može li ući sa mnom da se malo ugrije i dodala da joj je majka samohrana majka. Generalno, moje mišljenje je da je svatko kovač svoje sreće. “Moja majka je samohrana majka i nemamo za kruh” rijetko kad znači “moja majka radi 3 posla da prehrani obitelj”. Iskustvo je pokazalo da obično znači “Moja majka je alkoholičarka i/ili drogerašica i sve pare smo spiskali na opijate i zato ja sad moram prositi”.
U svakom slučaju, u tom trenutku mi se nije dalo zamarati s pozadinom priče. Rekla sam joj neka odabere par stvari koje želi i to ću joj kupiti. Nisam ja to napravila jer sam neki veliki dobročinitelj. Baš suprotno. Napravila sam to jer sam htjela isprati savjest. Uhvatila sam se kako koračam prema Lidlu ponosno noseći svoju novu crvenu torbu za koju me uopće sram reći koliko sam ju (pre)platila. Sinulo mi je kako mi je nedavno jedan od najvećih problema bio što mi je šef rekao da će mi umjesto iPhonea 5 kupiti sl HTC One X. Sjetila sam se kako se upravo vraćam iz teretane koju plaćam toliko da tročlana porodica ima dovoljno za jesti mjesec dana.
Htjela sam si opaliti šamar kad sam u košaricu počela stavljati stvari. Ispred mene odjednom nije stajala nepoznata djevojka. Stajala sam ja, samo ona ja otprije 10 godina. Gledala me i pogledom mi govorila koliko nam se problemi nisu puno promijenili unazad tih 10 godina. Onda nije bilo posla, ali je bila škola i faks koji je trebalo upisati. Nije bilo HTC-a i iPhone-a ali je bio neki drugi gadget koji se tako očajno morao imati. Ovaj mi je rekao ovo, a trebao je ono. Sve je odjednom sjelo na mjesto.
Moji problemi su svjetlosnim godinama daleko od toga da budu problemi.
Kako se 16-godišnja ja polako rasplinula, ispred mene je opet ostala ona nepoznata cura. Lice joj se ozarilo srećom kad sam joj davala vrećicu i rekla je da nije mogla vjerovati da sam sve to njoj kupila. Ta vrećica puna hrane koliko god njoj pomogla, meni je pomogla više.